Brat Sakic

Neki dan nam duvao vjetar jacine 37-40 km na sat. Ala brate dragi. Svi stari u mojoj ulici ukljucujuci i moju kevu kazu da je ovo najaci vjetar sto su osjetili do sad. Sreca kod mene nije bilo stete ali kod drugih jeste Uglavnom , to nije razlog zasto smo ovde jelte? U Ponedeljak imam polaganje u pola 1. Fala univerzumu pa nije rano, sto znaci da cu imati vremena da se naspavam(inace oko 10-11 ustajem) Trenutno imam malu tremu i to je sve sto osjecam. Vjerujem da cu na dan polaganja biti uplaseni mali mis. Ali plan i dalje stoji, probacu da kontrolisem situaciju, znam da mogu da polozim, imam znanje. Vozio sam po ulici, parkirao, zmigao, obilazio, preticao itd. Uzeo sam jedan cas prije polaganja da se "zagrijem" i mozda otresem malo treme. E kad bi nekako mogao tog iz komisije da ubacim u auto tokom tog casa na test polaganje jer tad necu imati tremu pa ce ici lakse. Ali tu je sta je. Ma da, nesto mi je instruktor, pa nez kako da objasnim, robotski se

Kao sto sam i predvidio, motivacija je skoro isparila. Fokus je jos uvjek tu, ali i jebena trema. Danas sam vozio nas porodicni auto po ulici i osjecao sam se sjajno, opusteno. Kao da imam, necu reci totalnu, ali vrlo dobru kontrolu nad autom. Parkiram se fino, solidno skrecem, manevrisem rupe i auta ok. E sad sledece je da to sve prevedem na polaganje. Plan je i dalje isti, samo razmisljam da uzmem 2 dodatna casa cisto da se "zagrijem". Mislim da hocu.

Smireniji sam.  Ali sam ljut i fokusiran. Ne mogu da vjerujem da moram da cekam 7 dana na "osvetu".  Ali strpicu se. Sad sam fokusiran, ali se bojim da kad dodje vrjeme i moj fokus polako "izlapi", jer ipak 7 dana eee, da cu opet imati onu tremu. Jedno je sigurno, a drugo neophodno. Moram da polozim i moram da ih uvedem u svoj teren, da ja postavim temelj i tok voznje. Prosli put sam dozvolio da mi oni unesu strah i da me deskoncentrisu ali ovaj put cu po svome.(Od moje keve je ovo "e" na kraju, tvojie, kakvije) Plan mi je da kad udje gospodin iz komisije da popricam sa njim, da uzdahnem, fokusiram se, uzmem 2-3 minute prije nego sto krenem, a na ocekivano "ajde, ocemo li" odgovoricu potvrdno i otkricu da imam tremu i da mi treba minuta praceno sa "znam da vozim, ali ako me ova trema bude drzala znam da necu pokazati koliko me instruktor naucio". Fokusiracu se, udahnucu najdublje moguce i dozvolicu mom unutrasnjem glasu da me oh

Evo malo sjedim u kuci i razbijam glavu. Sve kontam mogao sam poloziti, ali ta jebena trema. Sto se kaze, pojede se sad razmisljajuci. Ko zna, mozda da sam mu ponudio par markica da mi oprosti par bodova, mozda bi i prosao. E, imao sam jednu jedinu gresku a to je da sam zakacio ivicnjak parkiranjem unazad...pfff 100 negativnih bodova. Sta mi sad najvise smejta je to sto moram da cekam 7 dana da bi opet pokusao, eeee 7 DANA! Vjerujte, ja bi odmah sutra, jebo ih zakon njihov. Al eto, uplatio sam opet polaganje, cekam na red, valjda je 7 dana, mozda bude i 10 dana da cekam sto me jos vise jede....a jebem ti... Nista, plan mi je da ne idem treci put polagati, sad ce slavlje, nova godina itd tako da nema od toga nista. Drugi put kad budem polagao, dacu sve od sebe i kad dodje trenutak odluke, ako budem imao gresaka, ponudicu mu pare pa sta bude. Ovaj put nisam jer sam se uplasio, imao sam slonovsku nervozu, sta ako me prijavi, sta ako odbije, sta ako... E pa necu treci put ic

Iiiiiiiiiiii....pao A jebiga brate, sta ces. Ne da sam se usrao, negoooo... Bas mi je bila jaka trema, i jos neki stari cica bio, kad je usao ja se istraumiro, instant trema. Jos mi se na pocetku naredalo par vozila pa nisam mogao da krenem, neki lik uletio autom ispred mene pa smo ga sacekali Na prvoj raskrsnici zamalo da ne ugledam vozilo, iza autobusa bilo, malo sam vidio vrh pa sam stao. Sve je bilo uredu ali na najglupljoj stvari sam usrao. Krenem da se parkiram unazad, prvi put preblizu. Onaj cica iza progorava "jel moze sad instruktor izaci", a ja bio jedno 15ak cm odmaknut od vozila, odgovaram "ne moze", kad ce on "ajd opet ali pazi ako sad zeznes onda je gotovo" i tu me trema jos veca naravno uhvati. Imam taj problem da me trema jednostavno zaustavlja. I tu se krenem parkirati opet, sve super, odmaknem se dovoljno, tj savrseno..... Ali.... Nisam pratio retrovizor i zakacim ivicnjak iza auta, nije to bilo sad ono BUM! nego vise da sam

A sta reci, koju posluku porati ? Heh... Ovo mi dodje kao pokusaj da smirim zivce. Brate, konacno. Nakon 4 mjeseca, otprilike...U Avgustu sam se upisao da polazem. Sad je Decembar, 6ti, 22 casa i 7 minuta a ja ovo pisem pun nervoze i nemira. Znam da mogu, znam da imam dobru sansu da polozim taj vozacki ali eto, toliko mi je bitan da jednostavno ne mogu da se smirim. Prvo sto je auto potrebno za svakodnevni zivot, nije nuznost ali stvarno dobro dodje znati voziti a i imati auto. Brze se stize na destinacije, ako ima nesto tesko ponjeti kao u mom slucaju 25 kg vrecu brasna, onda je jako potrebno. Heh sjecam se kad smo ja i majka isli do marketa sa onim kolicima i unutra stavljali vrecu brasna i onda vukli kuci. Bilo je nezgodno ali meni nije smetalo, ja vucem, mama ispred ide i pricamo, salimo se, sretni smo jer cemo imati hljeba mjesec dana. A eto sad sam dosao do momenta u mom zivotu kad polazem vozacki ispit. Ako polozim, mogu da idem do pijace lakse i dovucem vrecu krompi